Bila sam mlada, bez obaveza, zarađivala sam dobro i uživala u životu. Imala sam stalnog dečka i odlučili smo ozakoniti našu vezu, ali pitanje djeteta ostavili smo za kasnije…
Odgađali smo i odgađali, a onda se odlučili i na taj korak.
U trudnoći sam uživala, bila je to prava “školska trudnoća” kako je rekao doktor i bilo mi je super iako sam izgledala kao Shrekov magarac iz one reklame za jednu benzinsku pumpu fuf… došlo je vrijeme poroda. Bio je težak, ali napokon je na svijet stigao naš sin.
Bila sam fascinirana, nisam se prestala pitati:”Kako mogu funkcionirati tako maleni, maleni prstići na nogama?!”. Došli smo kući uz pompu i onda: ostali smo sami, suprug, ja i naše maleno dijete… što sad… kako dalje… hvatala me panika…, ali moje dijete, onako maleno, sudjelovalo je u svemu, presvlačenju, kupanju, bljuckanju…
S vremenom sam naučila kada je gladan, kada bi spavao, a kada bi se namrgodio jer mu nešto nije odgovaralo… a prstići, oni su polako rasli kao i moje dijete. Sad ima 16 mjeseci, ja nisam više kao magare, a prstići su narasli dovoljno za hodanje, trčanje i dohvaćanje stvari koje ne bi smio dirati, ali su prezanimljive…, a ja, znam da tako svaka majka misli, ponosna sam majka najslađeg djeteta na svijetu… Tako i treba biti…
Mama Daliborka
